Lepo i sentimentalno.
Nije meni žao što više nema mojih omiljenih bioskopa, kioska sa viršlama i svega ostalog, nego što nemam više dvadeset godina.
Sa sadašnjih sedamdeset sećam se i više stvari nego Medenica, ali ne umem tako lepo da pišem.
Preporuke:
13
0
3
sreda, 17 maj 2017 22:09
Šćepan
Zima je. Na nebu je neko pocijepao ogromnu vreću snježnih pahuljica koje hercegovačka bura kovitla i proganja ko Bog maglu. Mećava. Dva dana su pred katolički Božić. Kafana kod Crnačkića puna. Gastarbajteri pristigli i časte se turama vina. Automobili, kojima su se dovezli iz dalekog svijeta polako tonu u smetove. Do kuća, uskim putevima je sve teže. Potrebno je uklanjati formirane smetove. Imaju, i spremni su potrošiti nešto maraka samo da bi stigli pred svoju kuću. Pitaju, ko hoće da zaradi grtajući snijeg? Javiše se njih nekoliko, i sa njima Miloš. Uzeše lopate i krenuše u borbu sa snijegom i vjetrom. Zarumeniše se ionako rumena lica zdravih gorštaka. Cirkulaciju je podspješilo rumeno vino. Bacaju oni snijeg sa puta i tek što odmaknu desetak metara iza njih se opet formira smet. Nema druge, mora se iz početka. Kad okrenuše tako desetak jalovih krugova i umoriše se zažališe što su prhvatili posao, a Miloš sam sebe prekori: OĆEŠ LI PARA MILOŠE, BOG TE MAZO!
.jpg)
Nije meni žao što više nema mojih omiljenih bioskopa, kioska sa viršlama i svega ostalog, nego što nemam više dvadeset godina.
Sa sadašnjih sedamdeset sećam se i više stvari nego Medenica, ali ne umem tako lepo da pišem.